DA LI SE OTVORILO PREVIŠE PRIVATNIH VRTIĆA
Da li se otvorilo previše privatnih vrtića
2019-06-27 01:51:43
Danas se svaki roditelj koji treba da upiše dete u vrtić ili jaslice suočava sa novom papirologijom, ali i sa raznim mogućnostima izbora koje do skoro nisu postojali. Pitanje državni ili privatni vrtić nikad nije bilo aktuelnije.
Opšte je poznato koliki problem je bio nedostatak mesta u vrtićima do pre nekoliko godina, sve do trenutka dok i privatni vrtici nisu uključeni u priču. Tada je uveden sistem subvencionisanog upisivanja dece, što je značilo da je za svu decu za koju nije bio dovoljno mesta u državnim predškolskim ustanovama obezbedilo da se upišu u privatne, pod istim uslovima.
To, ukratko, znači da grad refundira veći deo pune ekonomske cene, dok ostatak troškova snose roditelji. Razlika nastaje kada dete izostaje iz vrtića, jer tad opada iznos refundacije. To, u većini slučajeva, praktično znači da roditelji skuplje plaćaju vrtić kada dete izostaje, osim ako je sama privatna predškolska ustanova dala određene povoljnosti o kojima će biti kasnije reči. U poslednjih par godina otvorio se veliki broj privatnih vrtića. Kada se taj broj doda onim vrtićima koji postoje već par decenija, cifra premašuje dve stotine. Da li je zaista potreban ovoliki broj predškolskih ustanova?
Ako nam je u fokusu broj dece koji nije upisan u vrtić, njih i dalje ima. Međutim, razlog ne mora da bude nedostatak mesta, nego i odluka roditelja da njihovo dete ostane kod kuće (da ga samostalno čuvaju ili uz pomoć baka i deka ili neke treće osobe). Naime, neki roditelji traže isključivo državne vrtiće jer im ne odgovara cena u privatnim. Kako je to moguće, kada se priča da je cena ista u jednim i drugim? Cena u privatnom vrtiću je ista kao u državnom u slučajevima da je sam vrtić izabrao da prihvati ekonomsku cenu. Ovakvih primera je mnogo. Ali, svaki dan kada dete izostaje iz vrtića, subvencionisana suma se smanjuje u privatnom vrtiću, i na kraju ispada da roditelji plaćaju dosta veću cenu kada dete ne ide u vrtić. Pošto je ovo doba kada dete stiče imunitet, prirodno je i normalno da se povremeno (u početku to može biti često) razboljeva u kolektivu i da stoga mora da izostane. Tako, dolazimo na početak i dobijamo odgovor zašto neko po svaku cenu hoće da upiše dete u državni vrtić, iako su možda uslovi u obližnjim privatnim vrtićima daleko bolji. Kako bi izašli roditeljima u susret, neke privatne predškolske ustanove su dale fiksnu cenu bez obzira da li dete dolazi u vrtić ili ne. Iako se na prvi pogled može učiniti da to rade na svoju štetu jer grad refundira mnogo manje novca kada deca ne pohađaju vrtić, ovo je ipak sjajan potez jer će privući mnogo više roditelja i vlasnici novootvorenih privatnih vrtića će lakše popuniti kapacitete.
Zašto neke nove predškolske ustanove koje su skoro otvorene, nisu zaživele i vlasnici su morali da ih zatvore? Da li to znači da vrtića ima previše i da više nije potrebno otvarati nove? Ne, upravo je reč o nedovoljnom istraživanju pre donošenja odluke da se otvori vrtić. Naime, kod privatnih vrtića nije presudno, ali lokacije često igra važnu ulogu. Imali smo primere privatnih predškolskih ustanova koje su nikle jedna pored druge u istoj ulici, a da pri tom u istom delu grada ima već otvoreno nekoliko koje uspešno posluju. Pri tom u tom kraju nema toliko dece da bi se popunila mesta u svima njima. Nasuprot tome, ima delova grada gde ih nema dovoljno i gde su roditelji zainteresovani za upis.
Što se tiče porodica koje su odlučile da ne šalju decu u vrtić, ne iz ekonomskih razloga, već isključivo zato što „ima ko da ih čuva kod kuće“, njih bi bilo dobro edukovati i uputiti ih u činjenicu da vrtić nije samo mesto gde se deca čuvaju, nego je to vaspitnoobrazovna ustanova u kojoj se deca socijalizuju, stiču nova znanja i pripremaju za sledeći korak – polazak u školu. Iako je predškolsko obavezno, još ranija socijalizacija i ulazak u kolektiv je veoma preporučljiva i višestruko korisna.
M. K.
Opšte je poznato koliki problem je bio nedostatak mesta u vrtićima do pre nekoliko godina, sve do trenutka dok i privatni vrtici nisu uključeni u priču. Tada je uveden sistem subvencionisanog upisivanja dece, što je značilo da je za svu decu za koju nije bio dovoljno mesta u državnim predškolskim ustanovama obezbedilo da se upišu u privatne, pod istim uslovima.
To, ukratko, znači da grad refundira veći deo pune ekonomske cene, dok ostatak troškova snose roditelji. Razlika nastaje kada dete izostaje iz vrtića, jer tad opada iznos refundacije. To, u većini slučajeva, praktično znači da roditelji skuplje plaćaju vrtić kada dete izostaje, osim ako je sama privatna predškolska ustanova dala određene povoljnosti o kojima će biti kasnije reči. U poslednjih par godina otvorio se veliki broj privatnih vrtića. Kada se taj broj doda onim vrtićima koji postoje već par decenija, cifra premašuje dve stotine. Da li je zaista potreban ovoliki broj predškolskih ustanova?
Ako nam je u fokusu broj dece koji nije upisan u vrtić, njih i dalje ima. Međutim, razlog ne mora da bude nedostatak mesta, nego i odluka roditelja da njihovo dete ostane kod kuće (da ga samostalno čuvaju ili uz pomoć baka i deka ili neke treće osobe). Naime, neki roditelji traže isključivo državne vrtiće jer im ne odgovara cena u privatnim. Kako je to moguće, kada se priča da je cena ista u jednim i drugim? Cena u privatnom vrtiću je ista kao u državnom u slučajevima da je sam vrtić izabrao da prihvati ekonomsku cenu. Ovakvih primera je mnogo. Ali, svaki dan kada dete izostaje iz vrtića, subvencionisana suma se smanjuje u privatnom vrtiću, i na kraju ispada da roditelji plaćaju dosta veću cenu kada dete ne ide u vrtić. Pošto je ovo doba kada dete stiče imunitet, prirodno je i normalno da se povremeno (u početku to može biti često) razboljeva u kolektivu i da stoga mora da izostane. Tako, dolazimo na početak i dobijamo odgovor zašto neko po svaku cenu hoće da upiše dete u državni vrtić, iako su možda uslovi u obližnjim privatnim vrtićima daleko bolji. Kako bi izašli roditeljima u susret, neke privatne predškolske ustanove su dale fiksnu cenu bez obzira da li dete dolazi u vrtić ili ne. Iako se na prvi pogled može učiniti da to rade na svoju štetu jer grad refundira mnogo manje novca kada deca ne pohađaju vrtić, ovo je ipak sjajan potez jer će privući mnogo više roditelja i vlasnici novootvorenih privatnih vrtića će lakše popuniti kapacitete.
Zašto neke nove predškolske ustanove koje su skoro otvorene, nisu zaživele i vlasnici su morali da ih zatvore? Da li to znači da vrtića ima previše i da više nije potrebno otvarati nove? Ne, upravo je reč o nedovoljnom istraživanju pre donošenja odluke da se otvori vrtić. Naime, kod privatnih vrtića nije presudno, ali lokacije često igra važnu ulogu. Imali smo primere privatnih predškolskih ustanova koje su nikle jedna pored druge u istoj ulici, a da pri tom u istom delu grada ima već otvoreno nekoliko koje uspešno posluju. Pri tom u tom kraju nema toliko dece da bi se popunila mesta u svima njima. Nasuprot tome, ima delova grada gde ih nema dovoljno i gde su roditelji zainteresovani za upis.
Što se tiče porodica koje su odlučile da ne šalju decu u vrtić, ne iz ekonomskih razloga, već isključivo zato što „ima ko da ih čuva kod kuće“, njih bi bilo dobro edukovati i uputiti ih u činjenicu da vrtić nije samo mesto gde se deca čuvaju, nego je to vaspitnoobrazovna ustanova u kojoj se deca socijalizuju, stiču nova znanja i pripremaju za sledeći korak – polazak u školu. Iako je predškolsko obavezno, još ranija socijalizacija i ulazak u kolektiv je veoma preporučljiva i višestruko korisna.
M. K.
